Замислите следећи узбудљив подухват – да на јужној граници Сахаре људи једноставно посаде дрвеће и тако начине зелени појас који се протеже са једне на другу страну Африке, са идејом да овим “зеленим зидом” зауставе ширење пустиње. Идеја не захтева нова технолошка решења, доступна је и економски остварива, а донела би изванредне ефекте – зауставила би даљу дезертификацију, глобално утицала на успоравање климатских промена и омогућила више хране и ресурса за све бројније становништво подсахарске Африке.

Како то иначе бива са сличним, једноставним идејама, мада нико нема ништа против и последице су благотворне за милијарде људи, из искуства очекујете да постоји нека тривијална околност – препрека проистекла из саме природе тржишног пословања или просто, људског карактера – због које то никада неће бити урађено, а Сахара ће и даље расти и док планета постаје све топлија, подручје вегетације ће се смањити, глад ће неумољиво бити све већа и нови милиони ће кренути у миграцију.

Међутим, можда ће вас управо то изненадити – ова идеја заправо живи – пројекат Великог зеленог зида се тренутно заиста остварује на терену и представља иницијативу у којој активно, у сарадњи, учествује више држава предвођених Афричком унијом. Око 15 одсто зеленог зида већ је посађено / ради се о десетинама милиона стабала.

На ову идеју први је дошао британски ботаничар и истраживач Ричард Ст. Барбе Бејкер (1889-1982) још 1954. године, током једне експедиције у Сахари. Бејкер је био посвећен пошумљавању и садио је стабла широм света, а боравио је у разноликим мисијама широм Африке, у Палестини и Америци. Након успеха сличних пројеката у Алжиру и Кини, Бејкерова замисао о „зеленом фронту“ јужно од Сахаре оживела је 2005. године, да би током наредних десет година успела да окупи бројне афричке нације око једне добре идеје.

Велики зелени зид је замишљен као појас шуме широке око 15 километара и дуге читавих 8000 километара, од Атлантика до Црвеног мора. Како би се остварио, пројекат су заједнички покренуле државе, често узајамно зараћене и оптерећене колонијалним наслеђем, Буркина Фасо, Џибути, Еритреја, Етиопија, Мали, Мауританија, Нигер, Нигерија, Сенегал, Судан и Чад, које су основале Панафричку агенцију за Велики зелени зид.

Мада их код нас устаљено називамо подсахарском Африком, ове земље се налазе у области познатој као Сахел, што на арапском значи обала Сахаре, где између тропских шума на југу и пустиње на северу, влада сува клима, а подручје махом прекривају саване. Ова зона, која се сматра срцем Африке, бележи драматичан пораст броја становника у овом веку, а извесно је да за увећану популацију хране нема, нити ће је бити довољно ако се нешто не учини.

Изградња зеленог зида који ће је штитити од велике пустиње могла би да преокрене ситуацију. “Велики зид се не подиже само због Сахела”, наводи се на сајту организације. “Он је глобални симбол човечанства које се бори са највећом претњом – убрзаним уништавањем животне средине”.

Текст преузет са: Наука кроз приче