Дендроновости II – јануар 2021.

Јануара мјесеца представљамо двије врсте и један култивар. Двије зимзелене врсте припадале су родовима које садашња таксономија више не признаје, већ их је укључила у друге родове. Једна врста је повратник у Бањалуку, а друга се први пут обрела у граду на Врбасу, као и култивар.

Berberis bealei Fortune – кинеска махонија

Припада фамилији Berberidaceae, роду Berberis L. Најчешћи синоним за ову врсту је Mahonia bealei (Fortune) Pynaert. У род Mahonia (који сада није валидан!) раније су се убрајали украсни зимзелени жбунови, од којих су неки од њих и код нас сађени. То се у првом реду односи на пацифичко-сјеверноамеричку врсту Berberis aquifolium Pursh (синоним Mahonia aquifolium (Pursh) Nutt.). Поред ове, из овог ех-рода код нас је раније биљежена и тајванска врста Berberis japonica (Thunb.) Spreng. (Mahonia japonica DC).

Berberis bealei је зимзелени жбун или понекад ниско дрво. Досеже висину од 0.5-4(-8) m. Листови су веома дуги (27-51 × 10-20 cm), грађени од 4-10 парова листића. Цвјетови су жути, ситни, поредани у усправним уским гроздастим цвастима (скоро клиповима) дужине до 30 cm. Цвјета у јесен и зиму (!). Плодови су тамнољубичасте бобице дуге до 15 mm.

Berberis bealei – хабитус (фото: Ј. Брујић)

Од природе расте у централној и југоисточној Кини. У Јапану, Вијетнаму и југоисточним дијеловима САД-а се субспонтано проширила. На природним стаништима среће се на полуосунчаним стаништима гдје најбоље успјева, али добро трпи засјену. Врста споро расте и лоше подноси орезивање.

Два примјерка ове врсте се налазе на раскрсницама код моста Венеција и бившег Калвана. Примјерке је уочио Југослав Брујић 25.7.2020. и 20.11.2020.

Quercus palustris Münchh. ‘Pringreen‘ – стубасти мочварни храст (Green Pillar)

Врста припада фамилији Fagaceae, роду Quercus, секцији Lobatae (амерички црвени храстови). Ниједна врста из секције Lobatae ни код нас ни у Европи није аутохтона; неколико врста се гаји хортикултурно. У нашим градовима најчешће је гајена Quercus rubra L.; спорадично се гаје и Q. palustris Münchh., Q. coccinea Muenchh., врло ријетко и друге врсте.

Назив рода долази од келтског Quer=лијеп и cuez=дрво или грчког kerchnos=храпавост што се односи на изглед коре. Назив врсте „palustris“ значи мочварни. Pringreen значи „зелена игла“, а комерцијалнији назив Green Pillar – зелени стуб.

Quercus palustris ‘Green Pillar‘ – хабитус (фото: Barcham pro trees Nurseries)

Типска врста Quercus palustris је дрво које досеже висину од 25 (40) m. Крошња је у младости уско пирамидална, касније широко пирамидална или јајаста. Култивар ‘Pringreen‘ је стубаст, тачније врло уско елипсоидан, до 18 m. Листови наизмјенични, 7-15 cm дуги, нешто дужи него шири, са 2 до 4 режња са обе стране; зашиљени су и назубљени, сјајно зелени са обе стране, одоздо у пазуху нерава длакави; јесењи су листови сјајни и рујни. Жир од 1-1.5 cm у пречнику, округласт, на краткој петељци.

Quercus palustris – лист (фото: Д. Кољанин)

Врста је од природе распрострањена у источном и централном дијелу САД-а гдје се јавља на алувијалним поплавним теренима. Мочварни храст се добро развија на збијеном, киселом, влажном тлу. Отпоран је на прашину и дим, као и поплаве. Врста за сада показује инвазиван карактер само на подручју Сјеверне Америке.

Примјерак су уочили Југослав Брујић и Кољанин Драган 29.10.2020, иза тржног центра „Зенит“ гдје је тада и посађен. Примјерци типске врсте су и раније гајени у Бањалуци, али без запаженијег вијека и димензија. Поредећи бројне врсте које долазе из Сјеверне Америке а које се успјешно гаје у нашим крајевима, и овај култивар има изгледне шансе.

Rhaphiolepis deflexa (Hemsl.) B.B.Liu & J.Wen

Најчешћи синоним за ову врсту је Eriobotrya deflexa (Hemsl.) Nakai. Домаћи назив за ех-род Eriobotrya је њешпула.

Род Rhaphiolepis припада фамилији Rosaceae, потпородици Maloideae, трибусу Maleae. У роду се налази ~50 врста зимзеленог жбуња и малог дрвећа. Донедавно је роду припадало само 15-ак врста, али су кинески научници установили да њему припада читав род Eriobotrya, са око 35 врста. Род на Балкану нема аутохтоних представника. Врсте овог рода су од природе распрострањене на источним Хималајима и у источној Азији.

У Херцеговини (и другим медитеранским подручјима) среће се често у хортикултури њешпула или јапанска мушмула – Rhaphiolepis loquata B.B.Liu & J.Wen (Eriobotrya japonica Lindl). Спорадично је гајена жбунаста врста Raphiolepis indica (L.) Lindl.

Rhaphiolepis deflexa – лист (фото: Ј. Брујић)

Од природе је распрострањена у ЈИ Кини (Гвандонг, Хајнан, Тајван) и Вијетнаму (На Транг). Врсти најбоље пашу осунчани положаји, али подноси и дјеломичну засјену. Преферира базична, добро дренирана земљишта.

Rhaphiolepis deflexa је мало зимзелено дрво, које може нарасти и до 15 m. Гране су крупне и сивосмеђе, густо длакаве у младости. Листови су кожасти, неправилног руба, накупљени на врху грана, дугачки су 10-19 cm и широки 3-7 cm. Цвјетови су пречника од 1.5-1.8 cm. Чашични листићи длакави одоздо. Крунични листићи су бијеле боје. Плод жућкастоцрвен, округласт, пречника 1,2-2 cm.

Три примјерка је уочио Југослав Брујић 02.07.2019. Расту у жардињерама, које ограђују башту кафића у ул. Браће Пантића. Претпостављамо да врста није довољно отпорна на ниже температуре, али њих до сада није ни било, тако да је потребно пратити њихов развој.

За више информација погледајте:

R. Cvjetićanin, J. Brujić, M. Perović, and B. Stupar, Dendrologija, Udžbenik, Univerzitet u Beogradu, Šumarski fakultet, 2016.

E. Vukićević, Dekorativna dendrologija. Naučna knjiga, 1987.

https://treesandshrubsonline.org

Текст припремили: Брујић Југослав и Кољанин Драган.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *