За мјесец април одабрали смо два култивара и једну врсту.

Cerasus x subhirtella Fortune ‘Pendula Rubra’ – хиганска жалосна трешња

Вјештачки хибрид Cerasus x subhirtella припада фамилији Rosaceae, роду Cerasus Mill. Један од родитеља хибрида је Cerasus incisa, али за другог постоји дилема: Cerasus itosakura или Cerasus spachiana. Настао је у Јапану. Познатија и чешћа од овог су два култивара овог хибрида: ‘Jugatsu-zakura‘ (погрешно изједначена са ‘Autumnalis’; цвјета током благих зима) и ‘Autumnalis Rosea‘. Први је настао од нешто старије нотоморфе ‘Omoigawa’ (из 1954, града Ојама).

Cerasus x subhirtella ‘Pendula Rubra‘ се гаји као калемљена нотоморфа, на разним подлогама дивљих врста Cerasus. То је ниска (до 3 m висока) и широка крошња (чак до 8 m), која почиње обично на 1 m висине. Листови су јајасти до мало ланцетасти (4 × 1,5 cm). Цвјетови су бијели до блиједоружичасти, а цвјетање се може појавити с прекидима од јесени до прољећа. Обично цвјета у рано прољеће, с првим топлијим данима, и цвјетање траје око седмицу дана. Стерилан је хибрид.

Најбоље је гајити је у влажним, плодним, добро дренираним иловачама, на пуном сунцу или блажој засјени. Боље цвјета на пуном сунцу. Има већу толеранцију на љетњу врућину и зимску хладноћу од већине цвјетајућих трешања.

Два већа примјерка расту код Медицинске електронике, два код споменика бану Милосављевићу, и један мањи у пролазу из Господске улице (кафе Cinecitta). Примјерке је уочио Југослав Брујић (редом) 19.12.2019, 25.12.2019. и 8.6.2019.

Skimmia japonica Thunb. – скимија

Синоними: Ilex skimmia Spreng., Skimmia fragrans Carrière, Skimmia fragrantissima T.Moore, Skimmia japonica var.rugosa Yatabe, Skimmia japonica f. yatabei H.Ohba, Skimmia oblata T.Moore, Skimmia rugosa (Yatabe) Makino, Skimmia veitchii Carrière.

Врста припада фамилији Rutaceae, потпородици Toddalioideae и роду Skimmia. Једина је гајена врста, код нас и шире, из овог јужноазијског рода. Назив рода настао је латинизацијом дијела јапанског имена за ову врсту (miyama shikimi). Врста је од природе распрострањена у Јапану и Тајвану. У Европи и САД се широко узгаја као украсна биљка у баштама и парковима.

До 1 m висок и широк, округао зимзелени жбун са сјајним, тамнозеленим кожнатим лишћем. Врста је дводома, па је за плодоношење неопходно присуство и мушких примјерака. Skimmia japonica је варијабилан, зимзелени, густо разгранати полулоптасти жбун, низак и пузећи или усправан, висине од 0,5 до 7 m (али обично у узгоју до 1,5 m), са благо ароматичним, тамнозеленим, кожастим, јајоликим до елиптичним листовима. Бијели цвјетови у пролеће, понекад румено румени или црвени споља, појављују се у метлицама на крајевима грана; мушки цвјетови су велики и упадљиви, дуги до 8 cm и врло слатког мириса, док мање мирисне женске цвјетове прате, ако се опраше, блиставо јаркоцрвени плодови пречника 8 mm, који обично трају док се нови цвјетови не појаве наредног прољећа.

Скимија је скиофита, која може поднијети умјерену засјену на довољно свјежим земљиштима, али више воли добро засјењена мјеста. Типичан је калцифоб, који пати и због мале количине јона у земљишту и на крају страда. У пракси то значи да је за њено гајење погодна само изразито силикатна подлога, или вјештачки супстрат. Тражи свјеже земљиште, и не подноси дуже суше. Може да се посади било кад, само обезбједите довољно сировог хумуса (компоста, малча од лишћа). Подноси орезивање. Јако отпорна биљка на болести и штеточине.

У Бањој Луци биљежимо покушаје гајења, почевши од 1999. (када је убачена у рекламни алпинеум Тамариса у центру), затим у чувеном врту †Боже Радмана, ул. Стевана Булајића 29. Најновију садњу (10 примјерака) биљежимо у ул. Петра Кочића, иза хотела у изградњи. Чини се да је и цвјећари и купци посматрају више као трајницу, за привремену употребу, него као жбун.

Vinca major L. ‘Variegata’ – велика павенка

Синоним: Vinca major var. variegata Loud., Vinca major ‘Elegantissima’

Култивар шарених листова неупоредиво се чешће гаји од типске врсте. Примарни ареал врсте је раштркан: западни Медитеран, сјеверна Африка (subsp. major), западни Кавказ и подножје Хималаја (subsp. hirsuta).

Зимзелена полегла трајница. Дугачке полегле стабљике на нодусима са адвентивним коријењем и полеглим стерилним избојцима; фертилни избојци усправни, 20-40 cm високи. Листови на кратким дршкама (код subsp. hirsuta лисне петељке густо длакаве, длаке дуже), јајасти, 5-6(10) cm дуги и 2-3 cm широким при основи заобљени или мало срцасто усјечени, према врху зашиљени, по ободу са финим трепљама, које касније могу и отпасти, са перастом нерватуром; листови при дну стабљике мањих су размјера. Код култивара ‘Variegata’ су бијело обрубљени и прошарани, код типа врсте тамнозелени. Цвјетови појединачни на дршкама, краћим од пазушних листова, испод којих расту. Чашица кратка, лијевкаста, линеарних режњева, по ободу трепљаста. Круница свијетлоплава до љубичаста, рјеђе бијела (код subsp. hirsuta латице много уже). Прашни конци цијелом дужином приљубљени уз круничну цијев. Плод из два мјешка, често неједнаке дужине. Цвјета од марта до маја.

Врста се гаји као типичан прекривач тла; може се користити и за камене зидове, подзиде, усјеке и насипе путева. Подноси јаку инсолацију и сушу. Превелика влажност може узроковати сиву плијесан (Botrytis cinerea), чији симптоми су смеђе до црне пјеге по листовима. Може се размножавати: сјеменом (сјетва у рано прољеће; она не гарантује наслијеђивање шарене боје листова), полудрвенастим резницама (љетњим, до 15 cm дугим), укоријењеним гребеницама (одвојимо већ закорјењене чланке од матичне биљке, ујесен) и дијељењем (зими).

Врсту је у Бањалуци забиљежио Шилић (1964), али култивар није. Он се увелико раширио, вјероватно захваљујући лакоћи размножавања. Постао је веома обична својта.

Текст: Југослав Брујић