У влажним шумама тропских крајева, од вегетације мангрова, на муљевитим обалама мора и океана, па до 1200 m над морем живи капок (Ceiba pentandra), највеће дрво афричког континента. Од природе расте у западној Африци (као посебан варијетет) и Централној Америци, а узгаја се широм тропских крајева, што комерцијално, што у хортикултури. Ради љековитих и јестивих својстава, или као украсно дрво, од давнина се узгаја око храмова и у селима тропског свијета.

Ceiba pentandra је врста из породице сљезова – Malvaceae (раније Bombacaceae) из реда Malvales. Род Ceiba обухвата двадесетак врста, већином из тропске Америке.

Ријеч је о великом дрвету, које достиже висину до 70 m, дебљину од 6 m (изнад приданка), а годишњи прираст може да износи и до 2 m у висину.

Карактеришу га велики даскасти коријени, који могу бити високи 15 m, а иду у ширину и до 50 m. Тако снажан коријенов систем неријетко узрокује штету на зградама и путевима, због чега се не савјетује сађење капока у близини објеката и инфрастурктуре.

Још једна занимљива особина овог дрвета је присуство мноштва великих једноставних трнова по деблу, који дају капоку прилично језив али и снажан изглед.

Листови ове пионирске врсте тропских крајева су наизмјенично распоређени на гранама, прстасто су дијељени, егзотичног су изгледа и веома су декоративни.

У хортикултури се гаје различити култивари шарених листова, као што је Ceiba pentandra ʼVariegataʾ.

Цвјетови су двополни, са пет прашника и једним тучком. Богати су поленом и нектаром и oпрашују их пчеле (мелитофилија), а оне који цвјетају ноћу, опрашују слијепи мишеви (хироптерофилија).

Плодови дрвета капок су махуне, дужине до 15 cm, које пуцају по четири шава. Једно стабло у просјеку даје 300-400 махуна годишње.

Сјеменке су отровне. Окружене су густим жућкастим влакнима налик памуку, која су мјешавина лигнина и целулозе. Једно стабло даје до 20 kg влакана годишње.

Капок се највише гаји управо ради тих влакана. Пошто су лагана (једна осмина тежине памука), еластична и водоотпорна, раније су се користила за пуњење душека, јастука и прслука за спасавање, док их синтетички материјали нису замијенили. Међутим, пошто влакна иритирају очи, нос и грло, и отровна су по многе животиње, не препоручује се садња капока у градским срединама.

Иако је сјеме токсично, из њега се добија јестиво уље пријатног укуса, које се локално користи и за прављење сапуна, а може се користити и као ђубриво.

Млади листови, пупољци и плодови се, такође, могу јести, а пепео овог дрвета се користи као замјена за со. Многа су и љековита својства дрвета капок. На примјер, сок од листова се пије као лијек за душевне болести, док се други дијелови користе као дируетик или за снижавање температуре.

Међу трговцима се за капок користе називи „фумаˮ и „цеибаˮ, а познат је и као „Јава памукˮ и „Јава капокˮ, јер се највише комерцијално гаји на острву Јава у Индонезији. Поред директних користи од самог капока, он се неријетко у агрошумарству гаји и да би обезбиједио хлад за неке друге биљке, нпр. кафу и какао.

Дрво капока је меко, слабо и веома лагано. Изузетно је осетљиво на пропадање када је у контакту са земљиштем, а подложно је и термитима. Традиционално се користи за прављење кануа и сплавова.

Такође, дрво капока се због лаког резбарења од давнина користи за прављење церемонијалних маски. Већина познатих ритуалних маски поријеклом из Буркине Фасо, која има посебно развијену традицију и умјетност израде ових маски, праве се управо од дрвета капока, што је за осуду, јер је тиме ова врста постала прилично ријетка у том дијелу Африке.

Дрво капок краси заставу једне од најмањих афричких држава, Републике Екваторијалне Гвинеје, која се географски налази на атлантској обали централне Африке.

На застави Екваторијалне Гвинеје зелена боја представља џунглу, плава  ̶  море, бијела је симбол мира, а црвена  ̶  борбе за независност. На средини се налази грб са дрветом капок, које симболизује мјесто склопања споразума између шпанских колонизатора и локалног владара.

Капок се сматра светим дрветом у многим културама, као што су Маје, а поред  Екваторијалне Гвинеје, националним амблемом га сматрају и у Гватемали и Порторику.

Текст: Јована Моравац