Жута кошћела (Celtis tournefortii), према литературним изворима, мање је листопадно стабло, висине до 10 метара, или овећи грм. Расте у источном Средоземљу и Малој Азији на сувим, скелетним земљиштима до висине од 900 метара. Ксеротемна и хелиофитна је врста. Плод јој је јестива месната коштуница жуте боје (по којој је добила и име) која зри у јесен и, за неупућене, један је од основних знакова распознавања од обичне (црне) кошћеле (Celtis australis). Ове двије врсте кошћеле су аутохтоне на подручју јужне Херцеговине, а код нас се у градовима Босне и нарочито Војводине, најчешће у дрворедима, среће и америчка кошћела (Celtis occidentalis).

Код нас је то заштићена врста, налази се на Црвеној листи РС и обухваћена је Уредбом о строго заштићеним и заштићеним дивљим врстама, а њена сјеча и уништавање забрањени су и Законом о шумама. Потврђена налазишта ове врсте у Херцеговини су обронци Поповог поља и брдо Кличањ, западно од Требиња, гдје у форми ниског стабла или жбуна расте са врстама као што су: приморска сомина (Juniperus phonicea), нар (Punica granatum), смрдљика (Pistacia terebinthus), зеленка (Phyllerea media), црвена клека (Juniperus oxycedrus), чесмина (Quercus ilex), тршљикa (Rhamnus alaternus), жалфија (Salvia officinalis), бљушт (Tamus communis)… а претпоставка је да је има и на локалитету Подгљивље. Управо је у Подгљивљу постојало више стабала знатних димензија ове врсте за која је још 1914. године кустос ботаничког одјељења Земаљског музеја у Сарајеву Карло Мали предложио да се ставе под заштиту. У његовом раду из 1930. године „Знаменито дрвеће наше земље“ објављеном у „Гласнику Земаљског музеја“ наводи: „… Око Требиња се налазе само C. australis, kao i C. tournefortii. Једно старо стабло посљедње врсте, око 16 m високо, налази се у Подгљиви, код Требиња. Опсег округластог дебла у висини човјечјих груди износи 3,68 m, у висини од 2,2 m износи 3,18 m (1929)“, а у раду је приказана и црнобијела фотографија стабла коју смо приказали испод.

Њега већ одавно нема, али је ово помињање врло битно, јер показује да ова врста, на одговарајућем станишту, може да постигне знатно веће димензије од оних наведених у литератури. Разни литературни извори тврде да је ова врста врло захвална за пошумљавање љутог крша. Код нас, бар за сада, није било озбиљнијих покушаја пошумљавања њом, јер се нико до сада није бавио производњом садница, што би могао да буде занимљив задатак за наше расадничаре. Користи се у хортикултури, у Требињу, нпр. код Епархијског дома, а тренутно највећа измјерена стабла у Републици Српској, према бази података Друштва за заштиту природног насљеђа „Арбор Магна“, нису већа од двадесетак центиметара.

Извор: часопис „Шуме„.

Текст: Драго Петковић, мастер инж. шумарства.