За мјесец јануар одабрали смо 3 јужноамеричке врсте.

Lycianthes rantonnetii (Carrière) Bitter. – кромпиров жбун, енцијан дрво

Синоним: Solanum rantonnetii Carrière. 

Име врсте је дато у част француског вртлара Рантонеа (Barthélémy Victor Rantonnet, 1797–1871). На страним језицима називи су: blue potato bush, Paraguay nightshade (енгл.), Enzianstrauch, Kartoffelbaum (њем.), arbre à gentiane, morelle de Rantonnet (франц.), morella di Rantonnet (итал.), rantonetijeva krompirjevka (сло.).

• 

• 

Кромпиров жбун је зимзелени жбун из породице кромпировки (Solanaceae). Нарасте око 2 m висине и ширине. Листови су дуги 5-7 cm, широки 4 cm, налазе се на кратким петељкама а тек су у почетку мало длакави. Цвјетови су плавољубичасти, велики 3-4 cm, имају пет прашника унутар жутог ока. Цвату од априла до септембра. Плодови су наранџасте бобе величине 2-3,5 cm.

Сви дијелови биљке сматрају се токсичним за људе.

Природно је распрострањен у Јужној Америци (Бразил, Боливија, Аргентина, Парагвај). 

Широко се узгаја и може бити издржљив у благим или приморским подручјима. Захтијева заштићену локацију на пуном сунцу. Одговара му топло мјесто и добро дренирана земља. У хладнијим крајевима се гаји у украсним лонцима на балкону и тераси јер се доласком хладних јесењих дана уноси у кућу на заштићено. Размножавање се врши резницама, брзог је раста. Једноставан је за узгој једино је потребно припазити зими јер одбацује листове за вријеме прениских температура. Залијевање се врши умјерено како се вода не би накупљала у подручју коријена. Орезује се према потреби како би се формирао жељени облик.Послије рата се јавља у цвјећарама, из увоза. Први гајени примјерци су уочени јула 2014, у Јеврејској улици, у жардињерама баште кафе-пицерије Cappo. Пар година послије, октобра 2018, више примјерака је нађено у башти ресторана Мала Станица, код зграде Владе.

Araucaria araucana K.Koch – чилеанска араукарија

Угрожена је врста (IUCN – 2013), заштићена (CITES), национално је дрво Чилеа и познат живи фосил. 

• 

Зимзелено дрво које достигне висину од 30–40 m и пречник дебла 1–1.5 m. Доживи и 1000 година старости. Хабитусом само издалека подсјећа да се ради о четинару. Одрасла стабла својом кишобранастом крошњом личе на пињоле. Што сте ближе стаблу, све вам чудније изгледа. Змијолике гране прво примјетите. Изданци су прекривени троугластим, 3-4 cm дугим, љусполиким, врло дебелим и снажним листовима, који су оштрог врха и ивица! Листови имају просјечан животни вијек од 24 године, па покривају већину дрвета, осим старијих грана.

Чешћа су једнополна стабла, мада се могу наћи и понеки примјерци са шишаркама оба пола. Мушке су облика краставца, 8-12 cm дуге. Женске шишарке зрију 18 мјесеци, о нарасту као 14-20 cm велике лопте. Сјеменке су јестиве. Пошто зреле шишарке опадају, лако се пропагира. Анемофилна је, родентохорна и орнитохорна врста; у том послу главне заслуге припадају мишу Abrothrix longipilis и папагају Enicognathus ferrugineus. 

Ареал ове араукарије су андске падине јужног Чилеа и западне Аргентине. Никад се не налази са Chusquea culeou (чилеански бамбус), Nothofagus dombeyi (коиве) и Nothofagus pumilio (ленга), јер су ове снажније и конкурентније врсте.

Пошто је популарна врста, гаји се широм свијета. Иако почиње рађати тек са 30-40 година, плантажира се и као воћна врста (!), јер одрасла стабла имају добар урод. 

Преферира умјерену, влажнију климу (до -20 °C), и лакша земљишта. Најиздржљивија је врста у роду у погледу температура. Осјетљив је на аерозагађење.

У Бањалуку је доспјела током посљедњег рата. Прва два примјерка (Петрићевац), констатована су 1996, али су 10-ак година касније уклоњена. Каталог највећих стабала РС такође је забиљежио стабло (2002), у поткозарском селу Јаруге код Приједора, али ни оно, мада већ дрвце бјеше, након 20 година није више живо. Жива су два примјерка посађена сјеверно од града, и вјероватно узгојена у расаднику Славнић (Залужани). Прва араукарија је нађена у Шушњарима 2012, а друга у Трну (Доситејева ул.) 2022. Оба имају врло ријетке крошње.

• 

• 

• 

Passiflora coerulea L. – Христове муке, Христов вијенац

Ово је национални цвијет Парагваја. Његова замршена структура створила је хришћанску симболику, сваки дио цвијета представља другачију Христову муку.

Ради се о пењачици, која је листопадна у умјереним, а зимзелена у тропским климатима; достигне 10 m дужине. За подлогу се учвршћује витицама. Листови су наизмјенични, 10 cm велики, дланасто издијељени на 5 (3, 7, 9) режњева, сјајни. При основи сваког листа је витица, 5-10 cm дуга. Најмаркатнији су цвијетови, од пет бјеличастих листова и латица сличних по изгледу (перигон), са плавим и љубичастим прстеновима, са пет зеленкасто-жутих прашника и три љубичасте стигме. Плод је овална наранџасто-жута бобица, 6 cm дугачка и 4 cm у пречнику, која садржи бројне сјеменке. Плод је дјелимично шупаљ, са нешто тамноцрвене пулпе окружене великом количином сјемена. Јестив када је сасвим зрео (благ укус купине); сирови су неукусни. Постоје друге врсте у овом роду чије бобице су популарније воће од ове. Понекад се користи као подлога за калемљење воћне лозе Passiflora edulis.

• 

• 

• 

У Јужној Америци, биљка је позната по својој љековитој употреби. Користи се и у биљним чајевима и дијететским суплементима, као и у мармеладама, сладоледима, сирупима и пићима. Традиционално га користе домородачки аргентински народи Тоба и Мака.

Иако може да издржи −10 °C, захтијева заштићени положај окренут према југу или западу. Лако се гаји, брзо расте, не тражи орезивање, ни редовно залијевање, а ни ђубрење. Размножава се сјеменом и полудрвенстим резницама и наравно положеницама. Ова егзотична биљка је добар избор за сјенице, жардињере, настрешнице, решетке, зидове и ограде, нарочито жичане.

Први пут је уочена у Бањој Луци 2002, на почетку Карађорђеве ул. (Лауш), на деблу смрче. Осам година касније бујала је на огради у одвојку др Јована Рашковића (Паприковац), прије УКЦ-а. Новији налаз (2019) је у улици Саве Ковачевића (Борик), такође у огради. Гајена је и у расаднику Славнић (Залужани). Биљке цвјетају сваке, а плодоносе за топлијих година. 

Текст: Југослав Брујић