За мјесец март одабрали смо 3 популарна медитеранска рода полужбунова из породице уснатица (Lamiaceae). Сада су то 2 рода. Рузмарин је постао бивши род. 

У роду Lavandula има 48 врста. У Европи се гаје најчешће Lavandula angustifolia (обична или „енглеска“), Lavandula latifolia (португалска), Lavandula stoechas (шпанска лаванда), као и хибриди. Код нас се досад није садила португалска врста.

Lavandula angustifolia Mill. – лаванда (деспик)

Полужбун висок 50-80 cm, чији нас цвјетови радују од јула до септембра. Стабљике су многобројне, длакаве и четвороугаоне. Листови су линеарно-шиљасти, сjедећи и наспрамни. Oбрасли су њежним, паперјастим длачицама; садрже етерично уље које испушта мирис чим руком пријеђемо по површини грма. Цвjетови су ситни и сакупљени у класолике цвасти и јако лијепе љубичасте боје због чега се гаји и као украсна биљка. Цвjетови као и читава биљка су изузетно пријатно миришљави. Испод сваког пршљена су двије малене брактеје (прицвјетни обојени листови). Прије него што се развију цвјетови са пет латица различитих величина, на биљци су видљиви вјенчићи налик чаурама, из којих се извуку латице. У стадијуму цвјетања лаванда се жање и суши. Етарско уље се добија дестилацијом воденом паром из свјеже биљке. Осушени цвијет се може користити као чај код поремећаја расположења, замора, несанице, лошег варења – надимања и грчева. Осушен цвијет и гранчице се врло успешно користе у купкама (20-100 g на 20 l воде) као и инсектицид – у ормарима са рубљем одбијају мољце. За спољну употребу користи се етарско уље код поремећаја периферне циркулације па се додаје препаратима који се утрљавају у кожу. Од етарског уља лаванде припремају се препарати који се користе као заштита од уједа комараца било да се употребљавају у специјалним лампама или наносе директно на кожу. Уствари се и сама биљка препоручује за одбијање комараца, бар из затворених простора.

Ова врста потиче из сунчаних и каменитих предјела западног Медитарана. Поред типа, постоје и бројне сорте: ‘Hidcote’, ‘Alba Nana’, ‘Munstead’, ‘Rosea’, ‘Thumbelina Leigh’, Folgate’, ‘Little Lotie’, ‘Royal Velvet’. Ову врсту је у дендрофлори Бање Луке констатовао Шилић (1964). До прије деценију, ту и тамо се налазила по окућницама. Онда је услиједила експлозија њеног присуства: освајала је жардињере, саобраћајне траке, блоковско, школско, гробљанско зеленило. Сада је извјесно једна од најбројнијих врста које се гаје у Бањој Луци.

Lavandula stoechas L. – шпанска лаванда

Име врсте (stoechas) односи се на грчке отоке (Stoachades) гдје биљка расте аутохтоно. Цвјетови су двополни, ситни, љубичастопурпурни, компактно збијени у терминалне цвасти; имају стерилне брактеје дуге 1-5 cm. Ареал ове врсте је (читав) Медитеран, гдје је карактеристична за гариге и томиларе.

У Бањој Луци је уочена у жардињерама у Јеврејској улици (Archive coffee) крајем априла прошле године.

Salvia rosmarinus Sleid. – рузмарин (ружмарин)

Од 2017. године, спроведена ДНК истраживања су довела до промјене научног назива. 

Синоними: Rosmarinus officinalis L.

Рузмарин је зимзелени полужбун који може достићи висину до 2 m. Листови су наспрамни, сједећи, чврсти, кожасти, уски, дуги 2-3 cm. Горња страна листова је тамнозелена, а доња је сивобијеле боје и лагано пустенаста. Између огранака, на малој петељци, пршљенасто се развијају мали љубичастоплави цвијетови.

Мирис цвјетних гранчица је јак и налик на камфор, док је укус љут, помало горак и ароматичан. Уз етарско уље, рузмарин садржи смолу, танине, горке материје и мале количине сапонина. Има јака антиоксидативна својства и садржи гвожђе, калцијум и фитонутријенте, па се додаје производима за његу косе, за хидратацију и заштиту од оштећења од сунца. Цвјета од марта до маја, а каткада у септембру цвате и по други пут. 

Ово је биљка топлих, јужних крајева, којој прија топло љето. Расте на читавом приобалном подручју Медитерана, у гаризима. На Балкану је такође распрострањен у приморју, по сунчаним и каменитим крајевима далматинског и црногорског обалног подручја и околним острвима.

У приморју углавном расте самоникло, а у континенталним подручјима се углавном сади. Често се узгаја по вртовима и цвијетним лонцима. Воли јаку хумусну мјешавину земље са додатком 15% пијеска. Пресађује се сваке треће године у мало већу саксију.

Употребљавају се цвјетови рузмарина (Rosmarini flores), изданци у цвату (Rosmarini herba), а најчешће се сакупљају листови (Rosmarini folia). Листови се сабиру љети, гране се режу и остављају да се осуше. Дестилацијом листова или гранчица добија се рузмариново уље (Rosmarini oleum). Цвјетови и биљка у цвату сакупљају се у априлу и мају и суше у хладу. 

Рузмарин се много користи у медитеранској кухињи, као зачин за супе, динстано поврће, месо, све врсте печења и меких сирева. У старом веку је био посвећен грчкој богињи Афродити, богињи љепоте и љубави. Вијенцом од рузмарина украшавали би не само кипове богова, него би гранчицу рузмарина стављали и у колијевку новорођенчета. Култна употреба се очувала до данас – код Срба је обавезан за кићење сватова. Рузмарин је стотинама година био симбол сјећања. У Шекспировом Хамлету Офелија каже: „Ево рузмарина, то је за успомену“.

 У хортикултури се гаји како типски облик, тако и око 50 култивара. У Бањој Луци су забиљежена два:

Salvia rosmarinus ‘Prostratus’ – полегли прекривач тла; у продаји (Центрум, 2018).

Salvia rosmarinus ‘Tuscan Blue’ – слабо гранат, полуусправних снажних стабљика; посађен 2023. близу бивше Мљекаре у Булевару српске војске.

Тип врсте, за разлику од лаванде, није забиљежен прије пола вијека. Међутим, од тада је бројност рузмарина по окућницама, касније и жардињерама, у сталном порасту. Има старијих примјерака висине 2m, пречника стабалаца 4 cm (средина Мословачке ул., Марије Димић 5, Пут српских бранилаца 166).

Salvia officinalis L. – жалфија

Име рода потиче од латинске ријечи salvare, што значи „спасти, спасавати, излијечити”, јер су је Римљани још пре 2.000 година веома цијенили и употребљавали за лијечење. У Црној Гори и Херцеговини ову ароматичну, љековиту и медоносну биљку називају најчешће пелим, у средњој Далмацији кадуља, у сјеверном Приморју куш, у источној Србији калавер и џигер-трава, док се у градском говору назива жалфија. Осим ових, има и других народних имена, као што су: бели џигер, вртни жајбел, голопер, жавбеј, жајбл, жалвија, жалфа, јановденче, кадиља, кадуја, кадуља-крижатица, кадуна, калопер, калупер, крастатица, крижна кадуља, љековита кадуља, љековита славуља, немачки калопер, пелин, перушина, питоми пелин, права кадуља, славља, славуља, узани калопер, црни калопер, црногорски пелен, шалвија.

• 

• 

• 

Зимзелени полужбун висине 50-90 cm, на попречном пресјеку четвороугласте стабљике. Цијела биљка је врло ароматична и својственог мириса. Листови су сребрнозелени и сомотасто длакави. Цвијетови су плаво-љубичасти, понекад ружичасто-бијеличасти, изразито двоуснати и налазе се класастим пршљеновиме на врховима стабљика и огранака. Цвјета крајем прољећа. 

Жалфија је једна од најстаријих љековитих биљака. Наводе је сви антички медицински писци. У средњем вијеку постојала је пословица: “Cur moriatur homo cui salvia crescit in horto?” (Зашто да човјек умре када му кадуља расте у врту?). Користи се искључиво лист. Спада у врло медоносне биљке.

Природно расте на камењарима, у гаризима, у свијетлим боровим шумама, у приобалном подручју и на острвима Медитерана. У рефугијима крај ријека налази се даље од медитеранског региона (кањон Таре, Сићевачка клисура).

Због изузетне љековите вриједности узгаја се у цијелом свијету. Може се размножавати сјеменом и вегетативно. Резницама је једноставно, од постојеће биљке одрежу се гранчице дуге 10 cm и ставе у чашицу воде. Када пусте коријен могу се посадити у земљу.

Гајење жалфије у Бањој Луци је новијег датума. Јавља се по окућницама посљедњих неколико деценија, мада је прије тога била присутна као лончаница и балконска врста. Њена бројност много је мања од претходних врста. Забиљежена је широм града: Максима Горког 68, Војвођанска 7, Ивана Кукуљевића, Пут српских бранилаца 168а, Гавре Вучковића, Церска итд. За разлику од Требиња, култивари нису забиљежени у Бањој Луци.

Текст: Југослав Брујић