Leontopodium alpinum

На самом издисају љета, 12. септембра 2020. године кренусмо на највиши врх Динаре – Троглав (1913 m н.в.).

Тог јутра кроз моју главу тутњила је Рундекова пјесма „Македо“, и то онај дио „тражио сам на врху планине…“

Онда, рационалисање и хомосапиенска буквалност ме је навела да размишљам: „Шта то људи траже по врховима планина… Врх ега? Зној? Бијег? Душу? Бога? Богове?…Шта ли?!“

Онда се запитах: „А кога ти тражиш данас? Шта је то што ти желиш спознати, наћи, осјетити, додирнути?… „

Прекидам монолог у глави и гласно вичем екипи: „Ја ћу данас да нађем рунолист, најсјајнији облик у биљном царству, то мало бијело из племена, које опстаје на самој линији границе вјечног снијега“.

Миле, врсни познавалац тих терена, промрмља: „Касно је, прошао је“.

Ђолету очи засијаше: „Волио бих да га видим, све знам о њему, а још нисам имао прилику да га сретнем“.

Јелена, вјерујући мојој интуицији, осоколи: „Не сумњам – знам да ћеш га наћи“.

Онда Ђоле настави: “Рунолист је симбол горских служби спасавања, службени је цвијет у Швајцарској, а у Бугарској симбол туристичке заједнице. Знам да насељава баш високе предијеле и да га зову лавља шапа”.

Успон тежак…

Реко’: „Ај’ на паузи вам причам о њему, са ове моје стручне стране”.

Па кад посједасмо, испричах им научено:

Рунолист је вишегодишња биљка која се размножава сјеменом, али се обнавља и из коријена. Расте у бусенима врло често на планинским врлтетима (отуд име врсте – лат: alpinum= планински). Припада фалмилији главочика (Asteraeceae). Уочљив и карактеристичан му је цвијет – главно обиљежје ове биљке. Цвијет изгледом подсјећа на лављу шапу, па отуда и име рода (грч.: leon = лав и грч.: podion = ножица). Распрострањен је у планинским предјелима гдје обраста пукотине и литице кречњачких стијена предпланинског и планинског појаса, и то углавном на сјеверним странама, али се мјестимично јавља и на камењарским травњацима.

Рунолист је као природна ријеткост под заштитом закона у многим земљама. Просјечна надморска висина на којој рунолист успјешно опстаје је од 1800 – 2500 метара.

Захвалише се. Крећемо. Обећах им да ћу га наћи.

Под самим врхом Троглава, уморна, знојава и окрвављених руку од клековине бора, дођох до стијена које, како ми се на прву учинило – дирају небо. Јасна линија небеског и земаљског. Нема етра између, уопште.

Кад онда…магновење!

Рунолист! Ма не један, цијела расута чета: горе, доље, десно, лијево. Ево крај руке.

Застадосмо. Као зачарани. Омамљени нечим надприродним.

Мук. Тишина. Осјетила сам да треба да се поклоним том бићу, захвалим за постојање нечег тако лијепог, смјелог… Том бићу које пркоси вјетру, грому, вијеку, човјеку, тако што поносито са уздигнутом главом лута и опстаје ту, тик уз небо.

Опет сам моноложила у глави. Захваљивала јелама, стијенама, земљи, блату, пјеску, пространству, трави, кривуљу…и свему ономе што је водило до одговора.

„А погледај шта сам нашао, преврћући рај и пакао…“

А ви, шта ви тражите на врху планине?!

Текст: Јелена Велага