За мјесец мај одабрали смо двије врсте и један хибрид.

Perovskia abrotanoides Kar. – руска жалфија

Нема синонима. Име рода је у част руског генерала В. А. Перовског (1794 – око 1857). Слична је врсти P. atriplicifolia Benth., чији су листови ужи (линеарно до уско-ланцетасти), кренатног обода (тупо назубљени, рјеђе дубље усјечени), а чашица чекињасто длакава.

Разгранат листопадни полужбун из породице уснатица, обично нарасте 60-100 cm. Стабљика и лишће са индументумом малих утиснутих дендроидно-звјездастих длачица и бројним жлијездама етеричног уља. Има јајасто-ланцетасте, фино дисециране, дубоко урезане или двоструко перасте, ароматичне (кад се здробe), сивозелене листове на крутим, усправним, четвртастим стабљикама и свјетлоплаве цвјетове у разгранатим вршним метлицама, висине 25-35 cm. Чашица меко вунаста. Високи, прозрачни гроздови стварају облак боје лаванде изнад сребрног, ароматичног лишћа. Цвјета читаво љето.

Врста потиче са Средњег истока, западно од Хималаја: Авганистан, Пакистан, Индија (Ладак), Туркменистан, Таџикистан, Кина. Расте у степама и полупустињама, каменитим обронцима, сувим коритима и обалама.

Лако се узгаја на просјечном, сувом до средњем, добро дренираном земљишту; треба избегавати влажна, тешка земљишта. На пребогатим и тешким земљиштима расте полегло и недовољно одрвени. Биљке имају добру толеранцију на сушу, као иначе већина базофита. Нема озбиљних проблема са инсектима или болестима. Најбоље цвјетање се дешава на потпуно осунчаним положајима; стабљике ће патити ако се биљке узгајају и у дјелимичној сијенци. Крајем зиме боље их је чепирати – срезати биљке скоро до земље.

Прва три примјерка посађена су у жардињерама код пицерије „Код Брке“ (раније „Мустанг“) 2016. године. Прошле године, десетине их је посађено око метасеквоја испред зграде Предсједника РС. Примјерке је уочио и детерминисао Југослав Брујић.

​Ilex crenata Thunb. – Јапанска божиковина

Синоними: Ilex euryifolia K. Mori & Yamam., Ilex helleri Craig.

Врста припада монотипској фамилији Aquifoliaceae, роду Ilex у који се убраја између 400 и 600 врста широко распрострањених у умјереној и тропској зони. Код нас је аутохтона врста Ilex aquifolium док се у хортикултури још гаје и Ilex cornuta Lindl. & Paxton и Ilex crenata Thunb., као и хибриди Ilex × meserveae S.Y.Hu. Род је добио назив по сличности са листовима чесмине – Quercus ilex. Врста је од природе распрострањена у Јапану, Кореји и на истоку Русије (острво Сахалин). У природи преферира рубове шума и деградиране шуме.

Наизглед је слична шимширу (Buxus sempervirens) али се јасно разликује по листовима коју су су наизмјенично распоређени и благо урезани по рубовима. Листови на наличју имају ситне жлијезде.

Ilex crenata је врста код које се срећу бројни култивари варијабилни по димензијама, облику крошње и листовима. Типски облик је жбун који досеже висину до 3 метра. Листови су прости, ситни, наизмјенично распоређени. У Бањалуци су заступљене топијарне форме са једним стаблом на коме је обликовано по десетак крошњица. Врста је дводома, цвјетови једнополни, блиједо зеленкасти, налазе се у пазусима овогодишњих избојака. Плодови су коштунице црне боје, пречника до 5 mm.

Врста је према свјетлости хелиофита до полусциофита. Добро успјева у блажој клими. Преферира благо кисела земљишта, али умјерена одступања од идеалног не стварају проблем. Лоше подноси слабо дренирана, као и сува земљишта. Орезивања добро подноси, па је из тих разлога добар избор за живице и топијарне форме. Страда од јаких мразева.

У новије вријеме врста је постала популарна у хортикултури Бањалуке гдје се поставља у жардињерама на истакнута мјеста у граду. Први примјерак је уочио Драган Кољанин 2019. код зграде Владе Републике Српске. Ове године је постављено неколико примјерака у жардињерама испред Градске управе.

Paeonia × suffruticosa Andrews – дрвенасти божур

Синоними: Paeoniaarborea C.C. Gmel., Paeoniachinensis Oken, Paeonia fruticosa Dum. Cours., Paeonia moutan Sims, Paeonia papaveracea Andrews, Paeonia yunnanensis W.P.Fang и други.

Род Paeonia L припада породици Paeoniaceae. У род се убраја око четрдесет врста од којих је већина зељаста. Од природе је распрострањен на подручју Азије, југа Европе и запада Сјеверне Америке. Многе врсте из овог рода се гаје у хортикултури. Латински назив рода Paeonia потиче од Пеона, бога медицине познатог из грчке митологије. Други дио назива – suffruticosa долази као описни и односи се на приземне дијелове који одрвене, тј. значи – полужбун. 

Paeonia × suffruticosa је назив који се користи за групу хибрида насталих међусобним укрштањем пет врста који припадају роду Paeonia, подсекцији Vaginatae. Хибрид је настао у Кини гдје је у седмом вијека уживао велику популарност, а очигледно се гајио и раније. У Европу се гаји нешто мање од 200 година.

Дрвенасти божур је полужбун који споро расте и досеже висину до два метра. Листови су наизмјенични и сложени, крупни, свјетлозелени на лицу, а плавкастозелени на наличју. Дужина листића је од 5 до 10 cm. Листићи су јајасти са 3-5 великих зубаца или режњева. Терминални листић је трорежњевит. Цвјетови су веома крупни и мирисни, кратког вијека. Најчешћи су примјерци бијелих цвјетова са једном љубичастом тачком на латици као и примјерци ружичасте и жуте боје. Срећу се и друге боје.

Најбоље успијева на дубоким и добро дренираним земљиштима. Врста има велике захтјеве према храњивости земљишта. Према свјетлости је хелиофита до полусциофита. У адекватним условима има потенцијал да доживи старост преко 200 година.

Три примјерка је уочио Драган Кољанин испред ЈУ Студентски центар „Никола Тесла“, ул. Мајке Југовића. Један примјерак је је уочио Југослав Брујић код ОШ „Бранко Радичевић“, недалеко од првог.

Текст:

Југослав Брујић

Драган Кољанин