Након дуже паузе, настављамо представљање дендроновости у Бањалуци.

Ulmus pumilla Fortune ‘Pinnato-ramosa’ – манџуријски бријест

Синоними: Ulmus pumila var. microphylla Pers., Ulmus pumila var. sabulosa J.H. Guo, Yu S. LI & J.H. Li,Ulmus campestris f.pumila Herder, Ulmus campestris var. pumila Maxim., Ulmus pinnato-ramosa Dieck ex Koehne, Ulmus manshurica Nakai, Ulmus pumila L. var. arborea Litv.

Одавно у дендрофлори Бањалуке, па и шире, нема баш забиљежених новости кад се ради о роду бријестова. Сибирски бријест је већ пар деценија гајена врста у околним земљама (у околини Београда и Загреба). Не само да је постао чест у дрворедима и парковским површинама, већ се и одомаћио у поплавним шумама поред великих већих ријека (у Војводини и у Далмацији).

Основна врста значајно се разликује од ове сорте. Тип врсте је листопадни полегли жбун. Избојци су црвенкастосмеђи, танки. Коријен је површински, са добро развијеним бочним жилама. Пупољци су црвенкастосмеђи, на врху заобљени. Листови су наизменични, елиптични до јајасто ланцетасти, дугачки 3-7 cm, на петељци дугој до 1 cm. Основа је слабо асиметрична (скоро симетрична). Обод листа је двоструко тестераст. Цвјетови су једнодоми. Цвјетање је прије листања, у марту или почетком априла. Плодови су орашице, објајастог облика, дуге 1-1,5 cm. Сјеме је у центру, а криоце је дубоко усјечено; сазријева у мају. Ареал ситнолисног бријеста је у централној и источној Азији (од Казахстана до Кореје). Расте на пјесковитим обалама ријека, али и на сувим каменитим теренима. Хелиофилна је врста која добро подноси сушу, као и ниске температуре. Код нас није забиљежен као типска врста, већ као култивар – манџуријски (туркестански) бријест. То је дрво које достигне висину 20-25 m. Избојци су танки, висећи, голи. Кора је танка, сивосмеђа, уздужно испуцала. Листови су ужи.

Користи се за противерозионе и мелиоративне засаде, гдје добро подноси и заслањена земљишта. Отпоран је на холандску болест бријестова.

Два млада примјерка расту у улици Николе Пашића, код броја 70. Примјерке је уочио Југослав Брујић 9.7.2021.

Chaenostoma cordatum (Thunb.) Benth. ‘Cabana’ – бакопа кабана

Синоними: Chaenostoma cordatum ‘The Pikmin Flower’.

Врста припада фамилији Scrophulariaceae, трибусу Gratioleae. Трајница је или полужбун.

Позната и под називом „украсна бакопа“ (коју не треба мијешати са родом Bacopa из фамилије Plantaginaceae), једна је од 52 врсте у роду Chaenostoma, познатијој по својим култивисаним облицима.

Настала је из промоције видео-игрице која укључује „Nintendo of America“ и „Syngenta Seed’s Flower Brand“ за Нинтендо нову и предстојећу франшизу у то време популарне конзоле „Pikmin“, па је званично названа „The Pikmin Flower“. Производ промоције био је доступан за куповину у априлу 2022.

‘Cabana’ је краткотрајна зимзелена вишегодишња биљка за најтоплије зоне. Може да расте у хладнијим климатским условима, али за обилно цвјетање је потребно пуно сунца.

У Бањој Луци биљежимо покушаје гајења, од 2021, када је убачена у врло уске жардињере око баште хотела Палас. Прошле зиме се смрзла, али је овог љета ипак обновила надземни дио, са њежним нахубљеним листићима и обиљем бијелих цвјетова.

Erica carnea L. – црњуша

Синоним: Erica herbacea L., nom. rej.

Прво објављено име за врсту је Erica herbacea; међутим, име Erica carnea (објављено три странице иза, у истој књизи) је толико широко коришћено, а раније име тако мало коришћено, да је званичан предлог да се име Erica carnea сачува у односу на Erica herbacea прихватила комисија Међународног Ботаничког конгреса 1999 (тзв. nomen conservandum).

То је низак раштркљан полужбун, који достиже висину 10–25 cm, са зимзеленим игличастим листовима дугим 4–8 mm, по четири у пршљену. Цвјетови су у гроздовима од касне зиме до раног прољећа; често почињу да цвјетају док је биљка још прекривена снијегом. Појединачни цвијет је ускозвонаст, дугачак 4–6 mm, тамноцрвенкасто-ружичаст, ријетко бијел.

Црњуша је код нас једна од распрострањенијих врста, карактеристична за шуме црног и бијелог бора на доломитима и серпентинитима, у којим је обично најраширенија врста. Много је ријеђа унутар клековине кривуља, на субалпинским вриштинама, на оподзољеним смеђим земљиштима на рожњацима унутар китњакових шума (са боровницом) или на кречњацима у кањонима. Типична је базифита, полухелиофита, и врста сировог хумуса.

Гаји се као типичан прекривач тла; може се користити и за камене зидове, подзиде, усјеке и насипе путева. Подноси јаку инсолацију и сушу. Поред типа врсте, постоји за хортикултурне сврхе преко 100 култивара, различитих по боји листова и цвјетова.

Врста је у Бањалуци забиљежена у Борику, у ул. Саве Ковачевића 33, 12.1.2020. (са обилним цвијетовима!), а потом и у Росуљама, у ул. Милана Радмана код бројева 24 и 26, 9.3.2021.

Текст: Југослав Брујић

Корисна литература:

Цвјетићанин, Р., Брујић, Ј., Перовић, М. & Ступар, Б. Дендрологија. Уџбеник (Универзитет у Београду-Шумарски факултет, 2016).

Шилић Ч. (1964): Прилог познавању дендрофлоре Бањалуке и околине. Шум. Фак. и Инст.Шум. и Инд. Дрвета бр. 9, Сарајево.

Лукић, О., Милановић Ђ., Брујић Ј., Ступар В. Прилог познавању распрострањења и екологије црњуше (Erica carnea L.) у Босни и Херцеговини. Гласник Шум. Фак. Бања Лука 29, 2019.