Парк Максимир, први је јавни парк у југоисточној Европи. Основан је крајем 18. односно почетком 19. вијека. Настао је на мјесту старе бискупске шуме, крчењем аутохтоних комплекса  храста лужњака и обичног граба. До тада је постојала устаљена пракса да се паркови подижу искључиво у близини племићких домова и краљевских двораца, па је оснивање оваквог типа парка представљало извјесну новину. Назив Максимир, парк је добио у част оснивача бискупа Максимилијана Врховца чија је почетна замисао била подарити становницима Загреба дашак природе у срцу града, те простор за уживање и рекреацију („ Максимилијанов мир“ или скраћено Максимир). Парк је кроз историју мијењао многе уређиваче који су се трудили оставити дубок лични печат, али је љепота његових крајолика надвладала све те утицаје и вијековима остајала импресивна сама по себи. Године 1948. овај парк је први пут проглашен подручјем са посебним значајем, те је до данас остао једно од најомиљенијих и најљепших мјеста за уживање у самом срцу Загреба.

„Свето дрво“ Максимира

Од давнина су се у словенским народима укоријенила различита култна вјеровања. Једно од њих везује се за култ дрвета храста као симбола дуготрајности, чврстине, отпорности. Често су се у народу могле чути фразе попут „запис“, „храм“, „свето дрво“, „ дрво Перуна“, а све су  везане искључиво за храст. Многи идоли су израђивани управо од храстовине, њом је паљена и света ватра. Једна стара легенда каже да се у шупљини дебла храста скрива оно што свако од нас највише жели, односно да се у најстаријим храстовима крију највећа блага и тајне. Такво једно благо, већ око 600 година краси ливаду Максимирског парка. Најстарији становник, Дедек, подсјетник је на нека давно прошла времена. Ожиљци времена видљиви су на његовом деблу и кори, али он се и даље вјешто опире неумољивом зубу времена. Ово стабло је расло заједно са својим градом. Запамтило је многа прољећа, многе зиме, испод његових грана створене су сигурно многе лијепе успомене. За многе генерације он је био и биће симбол дрвета живота.

Пошто је ријеч о солитерном стаблу великих димензија, уједно и представнику некадашње шуме лужњака, Дедек је за генетичаре велики изазов и својеврсна фасцинација. Радници Завода за генетику су 2014. године сакупили око 500 племки с Дедека. Племке су у току 2015. постављене на подлоге али је проценат примљених био веома мален, па су у јесен исте године приступили сакупљању жира. На сву срећу стари храст је те године дао обилан урод, те је сакупљено довољно сјемена у сврху узгоја потомства.

• 

• 

О клонирању генетичког материјала Дедека (извор: Hrvatski šumarski institut)

Текст: Стојанка Берић