Cercis canadensis L. –канадски јудић

Синоним: Siliquastrum canadense (L.) Medik. Назив рода Cercis потиче од грчке ријечи керкис (чунак, дрвени дио строја за ткање).

• 

• 

• 

Канадски јудић је велики листопадни жбун или мало дрво.

Ареал: поријеклом је из источне и јужне Сјеверне Америке, од јужног Мичигена до централног Мексика, ка западу до Новог Мексика. То је државно дрво Оклахоме. Распрострањеност такозваног „колумбове сорте“ довела је до тога да становници Колумбуса у Висконзину узимају биљку за симбол свог града; тако град („Redbud City“, по енглеском имену за јудино дрвце), има дан посвећен овој врсти.

Нарасте 6–9 m, мало је шири. Обично има неправилно, кратко, често увијено дебло и раширене гране. Кора је тамне боје, глатка, касније љускава са донекле уочљивим пукотинама, понекад са кестењастим мрљама. Гранчице су витке и цик-цак, скоро црне, са свијетлијим лентицелама. Зимски пупољци су ситни, заобљени, тамноцрвене до кестењасте боје. Листови су наизмјенични, једноставни, срцасти, цијелог обода, сужени ка врху, 7–12 cm дуги и широки, танки и папирнати, а одоздо могу бити мало длакави. У јесен пожуте. Петељке су танке, раширене при основи. Има кожасте залиске. Цвјетови су двополни, ружичасти, ријетко бијели, по 4-6 у цвастима. Цвату прије листања у марту и априлу, што га чини маркантним. Плод је смеђа махуна, дуга 5-10 cm, широка 10-15 mm, са 4-12 елиптично плоснатих, смеђих сјеменки пречника око 5 mm. Плодови дозријевају у јесен, али често остају на стаблу преко зиме.

Има већи број украсних форми. Отпорнији је на ниске температуре од сродног и познатијег Cercis siliquastrum. Размножава се сјеменом које тражи скарификацију (оштећивање сјемењаче), или резницама. Тражи сунчани положај и добро дренирана земљишта, не воли повремено поплављено. Цвате након 7 година. Ствара нове избојке из пања, али не воли пресађивање.

Цвјетови су јестиви, конзумирају се сирови или пржени. Кору су сјеверноамерички Индијанци користили за третирање грознице. Дрво је тамно црвеносмеђе, тешко и тврдо, фино се полира.

Два примјерка посађена су код нове зграде у ул. Петра Мећаве 1а, 2019. године. Беспотребно су шишани.

Prunus tenella Batsch ‘Pleniflora’ – пуноцвјетни бадемчић (степски бадем, дивља прасква)

Синоними за врсту: Prunus nana (L.) Stokes, Prunus nana (L.) Focke, Amygdalus nana L., Amygdalus georgica Desf. Име врсте tenella значи „врло њежан“.

• 

• 

Prunus tenella је листопадни жбун, висок 50-150 cm. Гране су усправне или уздижуће, голе, црвеносмеђе. Пупољци су тамносмеђи. Листови су уско елиптични, дуги 3-7 cm, широки 1-3 cm, ушиљени на врху, назубљени на рубовима, тамнозелени су, ујесен поприме жутонаранчасту боју. Цвјетови су појединачни, промјера 1-2 cm, црвенкасторози или рјеђе бијели, мирисни, густо смјештени у горњем дијелу грана. Цвату прије или истовремено с листањем у априлу-мају. Плод је жућкастосива, округласта или јајасто округласта коштуница густо прекривена финим длакама. Садржи једну сјеменку, дозријева од јула до августа.

Станишта су му суви травњаци, жбунасте степе и суве падине, на надморским висинама до 1.200 m., расту на разним врстама земљишта, али посебно на лесном земљишту. Расте на сунчаним или полусјеновитим мјестима, на сувим травњацима и сувим шикарама. Критично је угрожена и строго заштићена врста.

Ареал врсте је од Чешке, Аустрије и Паноније (Барања, Банат) до Казахстана, западног Сибира, западне Кине (Синјанг). У источној Србији од великог значаја као члан вегетације шибљака, а на територији Војводине је заштићена врста (расте само у Делиблатској пешчари).

Атрактиван, раноцвјетајући, слободнорастући грм. Може се користити као подлога за бадем, а такође се гаји и као украсна биљка, где се може користити као покривач земље, односно биомелиоративна врста. Биљка се бере из дивљине за локалну употребу као храна. Плод и језгро коштунице се могу користити у исхрани људи.

Prunus tenella је врста отпорна на сушу и хладноћу (до око -25°С). Захтијева сунчану позицију. Успијева у добро дренираном иловастом земљишту које задржава влагу; преферира иловаста тла, али може расти и у тешкој глини. Подноси мало креча у земљишту, али ако га има превише – постаје хлоротичан. Успјешно се развија на земљиштима са рН 5,0 – 8,0. Већина припадника овог рода има плитко коријење и даје адвентивне избојке када је коријен оштећен. Биљке овог рода су посебно осјетљиве на гљиве медњаче. 

Саднице су се појавиле прије 15-так година у расаднику Славнић, Залужани. Лијепе жбунове нашли смо на адресама: ул. Бранка Радичевића 8, др Јована Рашковића (апотека Alpha Medic) и Видовданска ул, (кафе Еверест).

Corylus maxima Mill. – истарска лијеска (ломбардијска, Ламбертова, македонска, цариградска лијеска)

Синоними: Corylus arborescens G. Gaertn., B. Mey. & Scherb., Corylus sativa Poit. & Turpin, Corylus tubulosa Willd., Corylus balcana P.D.Sell

• 

• 

• 

Листопадни жбун који може нарасти до 6 (-10) m. Главна разлика између ове и обичне лијеске је у томе што су стипуле цариградске лијеске дуже од сјемена и често га потпуно обухватају, док су стипуле обичне лијеске краће од сјемена, па сјеме вири. Сличне плодове срећемо код сјеверноамеричке C. cornuta, као и C. sieboldiana са Далеког Истока.

Ареал врсте је нејасан, пошто је археофита, тј. гајена још од Старог вијека. Вјероватно потиче са Балкана и Мале Азије; аутохтона је у Истри и Далмацији, у западној Македонији и Светој Гори (Грчка), те европској Турској, па уз Понт до Ордуа. Код нас није констатована у аутохтоној дендрофлори. Неки аутори сматрају да је аутохтона само у Истри (Kew RBG).

Corylus maxima је отпорна на хладноћу и може да толерише зимске температуре до око -25°С, када је потпуно у стању мировања. Цвијета, међутим, у касну зиму и рано прољеће и може бити оштећено јаким мразевима у ово вријеме. Биљка се лако узгаја у већем дијелу умјереног појаса, успјева на већини земљишта, али је генерално продуктивнија када се узгаја на земљиштима умјерене плодности. Добро успијева на иловастом тлу. Веома погодна за алкално земљиште, али не воли веома кисела тла. Биљке су прилично отпорне на вјетар. Веома издржљива биљка, али мушки цвјетови могу бити оштећени јаким мразевима у вријеме цвјетања.

Припадници овог рода добро подносе пресађивање и могу се лако пресађивати чак и када су релативно велики. Вјеверице су главна штеточина ове биљке, често десеткујући род. Биљка се лако узгаја, успијева на већини земљишта, али је генерално продуктивнија из сјемена. Веома погодан за алкално земљиште, а не воли веома кисела земљишта

Често се узгаја због јестивог сјемена, постоји велики број именованих сорти. Често је хибридизован са Corylus avellana (Corylus intermedia Fingerh.) у програмима оплемењивања. Биљке су самооплодне, али се сигурнији род добија ако се узгаја више од једне сорте. Узгаја се у многим земљама са умјереном климом. Биљка се такође бере из дивљине за локалну употребу као храна, лијек и извор материјала. Понекад се узгаја као украсна биљка, гдје се може користити за живе ограде. Поред типа врсте, често се гаји култивар љубичастих листова (‘Purpurea’).

И у Бањој Луци ова је врста заступљена, бар посљедњих неколико деценија. Највећи примјерак расте у ул. Ранка Шипке 72 (Паприковац), висине ~15 m, а пречника ~70 cm на 50 cm од тла. Поред овог, констатована је на још 5 мјеста у граду. На три мјеста уочен је и поменути култивар ‘Purpurea’.

Текст: Југослав Брујић