Acer griseum (Franch.) Pax – папирасти јавор

Синоними: Acer nikoense var. griseum Franch., Acer pedunculatum K.S.Hao. Име врсте (griseum) значи сив (због наличја листа). Припада секцији Trifoliata (тролисни јавори).

Потиче из мјешовитих шума централне Кине. Расте у алтиамплитуди 1 500–2 000 m.

Листопадно дрво широко-јајасте крошње и усправних грана, скромне величине: достигне 6-9 m и пречник од 70 cm. Често је полиподијалан. Најпознатији је по папирастој, бакарно-црвеној кори, која се љушти од ране младости, коврџајући се и откривајући свијетлију, румену основу; тек у старости кора почне да пуца. Избојци клијанаца су густо пахуљасто длакави; ово се губи до друге или треће године. Листови су тродијелни, на петељци од 2–4 cm, са листићима дугим 3–10 cm и 2–6 широким; одозго су тамнозелени, а свијетлосивкасто плавозелени одоздо, са неколико тупих зубаца на ивицама. Парне самаре, дуге до 3 cm, густо кратко длакаве, развијају се из малих неуочљивих гроздова и носе прилично велике сјеменке. Ујесен се листови живо обоје, у разне нијансе жуте, наранџасте, црвене и розе.

• 

• 

Лако се гаји, и не тражи превише; осјетљив је на сушу; подноси и глиновитија земљишта. Може да се размножава и резницама (боље младим); размножавање сјеменом компликују партенокарпне тенденције; деси се да чак 95% сјемена не проклија. Трпи и мање орезивање (али не с прољећа!). Нема много сорти; да поменемо стубасти ‘Copper Rocket’. Може да се гаји у скупини или као подстојно дрво.

Три примјерка посађена су још 2012. у жардињерама баште ресторана на крову Боске. Имали су 2 m висине. Након промјене власника, имена и изгледа ресторана, не знамо гдје су завршили. Недавно је (у марту 2023) посађена лијепа садница, висине 3 m у ботаничкој башти кампуса Универзитета.

Acer rubrum L. – црвени јавор (мочварни јавор)

Синоними: Acer coccineum F.Michx., Acer drummondii Hook. & Arn. ex Nutt., Acer sanguineum Spach, Acer splendens Dippel, Acer glaucum Marshall, Acer glaucum K.Koch, Acer fulgens Dippel, Acer carolinianum Walter, Acer wagneri Wesm.

Листопадно дрво до 28 (35) m висине, густе крошње и промјера дебла до 75 cm. Кора је танка, свијетлосива и у почетку глатка, касније плитко пуца у дуге, уске, љуспасте плоче. Млади избојци су голи, тамноцрвени и сјајни, са малим лентицелама. Пупови су црвенкастозелени. Листови су са 3-5 режњева, кратко ушиљених, назубљених рубова, дуги 5-10 cm, на петељци дугој 5-10 cm, у рано прољеће су црвенкасти, љети имају зелени, у јесен гримизно црвени. Лисни ожиљци у облику слова V са 3 рупице од спроводних снопића. Цвјетови су црвенкасти, у цвастима. Цвјета прије листања. Плодови су црвенкасте самаре, под оштријим углом.

Постоји велика сличност између црвеног и шећерног јавора (Acer saccharum). Acer rubrum је компактнији, а листови нису толико дубоко усјечени, абаксијално су више паперјасти, а плодови су упола мањи. Црвени и сребрнолисни јавор у домовини се називају „меки јавори“ (због особине дрвета) или „мочварни јавори“ (због станишта), за разлику од шећерног и црних јаворова који се називају „тврди јавори“.

Црвени јавор је распрострањен у источној Сјеверној Америци, од Квебека до Флориде и Тексаса. У северним државама САД црвени јавор расте на влажним низијским земљиштима, плавним зонама река и влажним шумама, док је у Мисурију чешћи на сувљим каменитим побрђима. На мочварним стаништима развија површински корен и расте са америчким црним јасеном (Fraxinus nigra), црним тупелом (Nyssa sylvatica), мочварном тополом (Populus heterophylla), америчким бријестом (Ulmus americana) и низијским храстовима.

Одговара му полусјеновито или сјеновито мјесто, влажно, а добро дренирано земљиште. Отпоран је на мраз, на ниске температуре до -40°C и на повремено поплављена подручја, добро подноси загађен ваздух. Слабије толерише сува земљишта. На кречњачким земљиштима ујесен изостаје црвена боја. Живи до 150 година. Створен је велик број култивара ове врсте. Почиње са плодоношењем од 4. године.

Први примјерци ове врсте примјећени су у Бањој Луци 2019. године: Насеље Сунца (1), дрворед у Крфској улици (26 садница, од којих међутим ниједна није преживјела љетње суше), око раскрнице у Росуљама ул. Триве Амелице и Крајишких бригада (6+6 стабала), у истом насељу, у ул. Радослава Лакића (2), те код Центрума (4). Садња ове врсте као да је добила замах, упркос проблемима која ова врста има, па су у ул. Кнеза Милоша, у Лазареву, посађена 2 стабалца у приватном дворишту, те више садница око РК Бинго. И у околини Бањалуке све се чешће виђа посљедњих година; нпр., у Новој Тополи, код ресторана Баранда (5).

• 

• 

Calycanthus floridus L.

Синоними: Basteria calycanthus Mill., Calycanthus acuminatus K. Koch, Calycanthus asplenifolius K. Koch, Calycanthus bullatus K. Koch, Calycanthus tomentosus Raf., Calycanthus mollis Raf., Calycanthus sterilis Walter, Beureria florida (L.) Kuntze; Butneria florida (L.) Kearney

Каликантус је име рода добио спајањем две грчке речи κάλυκας = чашица и άνθος = цвијет, јер је чашица обојена и заједно са круницом гради перигон. Епитет врсте значи цвјетајући, а не „са Флориде“. Припада посебној породици (Calycanthaceae).

Густо разгранат листопадни жбун који може нарасти до 3 m; обично је ситнији на осунчаном мјесту. Коријен је плитак. Избојци су маслинастосмеђи, са много свијетлих лентицела и густо длакави. Пупољци су округласти и црни. Листови су сјајни, јајасти, сужени ка врху, с наличја свјетлосивкасти. Цвјетови су врло необични: тамноцрвени, са врховима уских сувих перигона који поцрне; јављају се на врховима избојака. Интензивно миришу, слатким мирисом који сваког подсјећа на нешто друго: ананас, банане, јагоде, диње, камфор, цимет, алеву паприку. Плодови су чауре, облика урне, до 8 cm, које по зрењу посмеђе и презиме на грани. И не миришу само цвјетови, већ цијела биљка!

• 

• 

Ареал врсте: источне САД.

Calycanthus floridus једва да зна за болести и оштећења. Гаји се без ограничења, пошто је веома толерантан у односу на скоро све факторе. Није љубитељ поподневне жеге, мада је издржава.

Постоје хибриди и сорте: C. x raulstonii, ‘Venus’ и ‘Athens’ (бијелих цвјетова), ‘Aphrodite’ (свјетлије црвених цвјетова), ‘Edith Wilder’, ‘Katherine’, ‘Michael Lindsey’. Размножава се сјеменом, али и природним коријенским резницама. Орезивање се врши послије цвјетања.

Може се свестрано користити у хортикултури. Цвјетање је дуго, а цвјетови се уз то могу одрезати и чувати као икебана.

У Бању Луку ова је врста унешена поодавно. Још у годинама прије рата уочена је већа скупина (10-ак) овог жбуња на углу КМЦ до Гимназије, 2 жбуна у парку Петра Кочића, те по 1 грм у два дворишта ул. др Младена Стојановића. Међутим – ни један није преживио, упркос добром стању и лијепом цвјетању; сви су уклоњени! Једини живи примјерак уочен је недавно (26. 05.2021.) у ул. Мише Ступара 48.

Текст: Југослав Брујић