Осјећај спокоја и задовољства уз цвркут птица и много зеленила ријетко кога може оставити равнодушним. Ако томе још додамо понеки сунчев зрак, ведрину љетњег дана и неко добро друштво… комбинација не може бити савршенија. Ботанички врт у Загребу тада у потпуности одговара опису атмосфере и амбијента. Под својим окриљем ушушкао је безброј биљних врста од којих је око 300 заштићено. Иако површина није велика, свега 4.5 ha, овај врт атракција је не само за туристе, истраживаче, студенте, већ и за све становнике Загреба који му се увијек радо враћају. Прошетали смо, разгледали, дивили се и дјеловало је као да ће бити веома лако саставити овај чланак, али тек сада увиђамо колико је заправо тешко од свега тога пробрати само неколико занимљивости. Па да почнемо…

Највећи дио врта чини арборетум, направљен у стилу енглеских паркова, са великим цвјетним партером у средишњем дијелу. Мноштво је дрвенастих, зељастих и сукулентних биљака сачинило непрегледно шаренило овох врта. Почели смо од старих стабла стољетних храстова импозантних димензија, прошетали поред језера све док нас није фасцинирало нешто сасвим несвакидашње…волемија (aустралијски стрибор).

Прича о овом необичном дрвету долази из далеке Аустралије када је 1994. године у Националном парку Wollemi, приликом једне своје планинарске експедиције, чувар Давид Нобле у забаченом кањону уочио групу џиновских стабала необичног изгледа. Одлучио је да сакупи листове и покаже их једном ботаничару који је испрва помислио да се ради о некаквој папрати или цикасу. Нешто им је ипак говорило да је ријеч о сасвим новој врсти… што се на крају приче испоставило као истинито. Назив је добила у част проналазача и мјеста проналаска Wollemia nobilis, а сврстана је у породицу араукарија (фам. Araucariaceae). Након открића, у свјетским медијима одјекнула је вијест о проналаску „ диносаурског стабла“, а ово необично дрво идаље једнако вјешто фасцинира посматраче својим изгледом.

Abutilon megapotamicum собни јавор, сврстан је у породицу сљезова (Malvaceae). Поријеклом је из тропских крајева Јужне Америке, тачније из Бразила и Аргентине. Цвјета од маја до октобра, а цвијет је веома необичног изгледа који наликује на лампионе. Латинско име овог рода потиче од арапских ријечи abu tilon што значи индијски сљез или према другом извору од грчких ријечи  bous (говедо) и tilos (дијареја) јер се једна врста користила код лијечења стомачних тегоба.

Cotoneaster melanocarpa врста са широким распоном ареала од Европе преко Западне Азије све до Монголије, изузетно варијабилна, у баштама је углавном заступљена у виду варијетета laxiflorus (Lindl.) Schneid. Родом је из Сибира, унијета у Енглеску из Беча 1826. године. Ова дуњарица се издваја по плодовима карактеристичне црне боје али и по изразито великим метлицама цвјетова, које јој дају веома декоративан изглед (нарочито  у мају) и чине је најатрактивнијим представником у овој групи биљака.

Osmanthus heterophyllus древно је дрво Јапана које се помиње два пута у Којикију, најстаријем сачуваном историјском запису Јапана. Први помен је у вези са именом врсте који у преводу означава „Божанство које чека да угледа свјетлост“, при чему се ова фраза односи на карактеристику његових цвјетова који ријетко цвјетају. Бодљикаве и не бодљикаве варијанте се понекад описују као „мушки“ и „женски“, иако то нема везе са полом биљке. 

Климатске промјене свакако су један од највећих изазова данашњице а своје дејство испољиле су и у врту. Занимљиво је да боље успијевају биљке које се сматрају медитеранским (не мислимо искључиво на наше поднебље, већ на Јужну Америку, Аустралију или  Нови Зеланд) док нпр. не могу узгојити обичну европскиу јелу (врт је низија у којој се ова врста може одржати свега годину или две након чега угине). Неки дијелови врта су дом птицама, инсектима, јежевима и као такви извор су биодиверзитета. Један од интересантних начина да се они заштите био је оставити простор не покошен или га косити на традиционалан начин.

И за крај још једна мала занимљивост…

Прелијепу смарагдну воду језера у врту населиле су корњаче које задају огроман проблем. Наиме посјетиоци врта сматрали су да је то идеално мјесто за оставити свог кућног љубимца да слободан ужива у чарима природе. Приликом редовног годишњег чишћења језера радници врта изваде чак око стотињак корњача из воде. Популација корњача у језеру се умножила толико да је уништила готово све златне рибице које су некада биле веома бројна врста. Ријеч је о црвеноухим корњачама које су веома агресивне јер уништавају биљке, једу рибљу и жабљу млађ, те тиме нарушавају биолошку равнотежу.

Текст: С. Берић