Идемо! Без визе у Белизе!

На југу полуострва Јукатан, југоисточно од Мексика, налази се мала тропска држава Белизе, бивши Британски Хондурас. То је једина држава Средње Америке која нема пацифичку обалу. Али има карипску, дуж које се пружа други најдужи корални гребен на свијету.

Белижешки корални гребен је Унескова свјетска баштина и највећа туристичка атракција ове земље. Чини трећину Великог гребена Маја, који израста под таласима Карипског мора од сјевероистока Јукатана до обале Хондураса. Од њега је већи само Велики корални гребен у Аустралији.

Према Свјетској бази података о заштићеним подручјима (WDPA), 37% копнене и 13,6% водене територије Белизеа је у статусу неке службене заштите, а чак 60% копна је прекривено бујном шумом. Стога, није чудно што државни грб на застави краси аутохтона врста дрвета, која је развила привреду и економију ове земље након колонизације, те постала статусни симбол у производњи намјештаја широм свијета, због чега се данас неправедно за друге врсте користи исти назив да би се оправдао квалитет. Ријеч је, наравно, о махагонију.

Застава Белизеа укључује 19 разичитих боја и нијанси, што је чини једном од најживописнијих националних застава на свијету. У средини грба налази се величанствени див белижешких прашума, стабло махагонија, а испред њега стоје два мушкарца различитих раса са оруђем за обраду дрвета и бродоградњу. То симболише дрвну индустрију, која је заслужна за масовно насељавање ове државе колонизаторима Британцима. Грб је окружен вијенцем од 50 листова, а у доњем дијелу је исписан национални мото „SUB UMBRA FLOREO”, што значи „под хладом цвјетам”.

Поред махагонија, национални симболи Белизеа су и Баирдов тапир (Tapirus bairdii), тукан (Ramphastos sulfuratus) и црна орхидеја (Trichoglottis atropurpurea).

Махагонијем се сматрају врсте из рода Swietenia, из породице Meliaceae, из реда Sapindales. То су Swietenia macrophylla, Swietenia mahagoni и Swietenia humilis. Све три врсте расту на надморским висинама до 1200 m. Често формирају даскасто коријење.

• 

• 

Кора им је у младости глатка и сивкаста, а временом постаје тамнија и избраздана. Користи се за бојење коже и тканина. Листови су наизмјенични и парно перасто дијељени, а цвјетови су двополни и скупљени у метличасте цвасти.

• 

• 

Плодови се зову „небеским плодовима” јер расту према небу (према горе). Обавијени су дрвенастом капсулом, која може да садржи и до 71 сјеменку, обраслу крилцима. Сјеменке садрже отровни алкалоид, који се у народној медицини користи као лијек, у дози од 1 сјемена дневно.

• 

• 

Све три врсте су угрожене због илегалне сјече. Њихово дрво је црвеносмеђе боје и цијени се због своје љепоте и трајности. Користи се за израду намјештаја, бродова, музичких инструмената, врата, декора. Одупире се труљењу, па се користи и за прављење бродова и отворених кровова.

Swietenia macrophylla (хондурашки или крупнолисни махагониј) је најраспрострањенији, расте од Мексика до јужне Амазоније, и данас се једини комерцијално узгаја. Велике плантаже ове врсте подигнуте су у Индији, Индонезији, Фиџију, Шри Ланки и нешто мање у тропској Африци, а узгаја се и пошумљава и у оквиру природног ареала. Најкрупнија је врста махагонија, нарасте до 45 m висине. Листови су дуги до 38 cm, са неколико дугих листића. Плодови су дуги до 40 cm, а сјеменке до 8 cm.

Swietenia mahagoni (кубански или ситнолисни махагониј) је поријеклом из јужне Флориде и са Кариба. Некада је био доминантан у трговини махагонијем, али од Другог свјетског рата није у широкој комерцијалној употреби. Ситнији је од претходне врсте. Нарасте до 24 m висине. Листови су знатно краћи и са мање листића, а плодови су чак 4 пута мањи.

Swietenia humilis (венадило) је мало и често увијено дрво махагонија, које расте у сезонски сувим шумама пацифичке Средње Америке. Ограничене је комерцијалне користи, а многи дендролози сматрају да је синоним врсте Swietenia macrophylla.

Пошто сјеме махагонија лако клија, ова врста се често користи за пошумљавање, а погодна је и за узгој у алејама, парковима и другим урбаним срединама.

Ове три врсте се још називају „правим” махагонијима, јер постоје многе друге врсте са дрветом сличних крактеристика, као што су: афрички махагонији (родови Khaya, каја и Entandrophragma, сапел и сипо), индијски махагониј (Toona ciliata), индонезијски махагониј (Toona sureni), кинески махагониј (Toona sinensis), новозеландски махагониј (Dysoxylum spectabile, кохекохе) итд. Сви су из исте породице, Meliaceae. Неки им прибрајају и филипински махагониј (род Shorea, меранти) из породице Dipterocarpaceae.

Највећи увозници махагонија су САД и Велика Британија, а највећи извозник је Перу, који је надмашио Бразил, након што је та држава забранила извоз махагонија 2001. године. Сматра се да је 80% перуанског махагонија који се извози у САД илегално посјечено.

Кад је Британија у XVIII вијеку колонизовала Белизе и почела масовно да сијече махагонијевину, ова држава је обиловала огромним чудовишним стаблима тог драгоцјеног дрвета, често дебљим од 2 m. Већ 1950. године изузетак су била стабла махагонија пречника 50 cm. То јасно говори о карактеру колонизатора, који су уживали у свом намјештају од махагонија и богатили се продајући га, док је национални симбол Белизеа нестајао са својих природних станишта.

Данас је популарна и техника сликања на дрвету махагонија. С обзиром на скупоцјеност и сентименталну вриједност махагонија, није чудно што су стабла ове врсте честа инспирација умјетницима.

• 

• 

Текст: Јована Моравац